Obično veče,
Mesec stidljivo rasuo mladost
tek da osujeti tragača.
Jedan trem, sedi žena
i senka nečija trepće.
Sva svetla su pogašena,
razbijena o mrzovolju čekača.
Tvrdoglavo ista,
na ljuljašci za dvoje
napred-nazad, razum klati.
Zacvili rđa:
-Kako si?
-Dobro.

Kašlje senka i tiho grca:
-Umorna sam od igara na sreću,
ti nikada nisi sa mnom srasla,
ako te prigrlim, prsnuće rebra.
Tren si što je zasjao u času mog žara.
Prokleto rešena da čeličnom voljom
zategneš lanac sebi ko psu,
tupo mi režeš postojanje.

Obično veče,
uz razgovor o vremenu,
opraštaju se,
odlazi žena da spava.

julijanabalaban