(cordon bleu na mavarski način)

Velik je svemir.

Skoro koliko i ljubav.

Ogromna levitirajuća pustinja.

Katkad i prašuma,

zavisno od gustine saobraćaja.

Po nezvaničnim podacima, kretanje je vodeća sila u svemiru.

Zvaničnih podataka nema.

Mnogi se bave izučavanjem i tumačenjem kosmičkih zakona i pojava.

Posle prave kalambure sa hvatanjem magle, skidanjem zvezda

i lovom na vetrove.

Ja ne.

Ja, kada vetar strpam u orman, skroz pomahnitam.

Pustim sve žabe da prave kolut

napred il' nazad, sa iskorakom.

Uveče ih sačekam na kapiji.

U njihovo veče.

Posle se zabavljam mantrama koje sam izmišljam

Ili bajkovitim sećanjima od kojih nemam ama baš nikakve koristi.

Ponekad razmišljam o svemiru i o ljubavi.

Velik je svemir.

Skoro koliko i ljubav.

Leon se više ne plaši mraka u šolji.

Sada stepuje samo sitnim ravnomernim koracima,

u ritmu nekakvog elegičnog bluza.

Deluje pomalo monotono i prilično besmisleno.

Ali, to je on.

Dete u svemiru.

Leon voli da se smeje, da se igra komadićima murano stakla ili žada,

da nosi flanelske košulje i hozntregere.

Voli i da sakuplja šolje sa raznim natpisima.

Voli da bude dete u svemiru.

Voli da voli.

Da muzika počne i da se ne završi.

Početak i kraj ne moraju da budu ni uzrok, ni posledica.

Početak i ne mora da ima kraj.

Najbolje je kad kraja nema.

Kao beskrajna rapsodija u svim bojama.

Velika je ljubav.

Neuništiva.

Velik je svemir.

I nepojaman.

Zovite me Leon.

Ili Lorens.

Ili kako god.

Milen Šelmić