Ponekad,

setiš me se...

Oči u čudu se otvore,

srce pita „ Da li je to moguće?!“

A osmeh,

kruži oko lica, trči,

veruje da će u jednom trenutku,

biti primećen...

Kao da prašina u oku,

koju mi povremeno baciš

može da govori,

da svedoči,

o našoj ljubavi,

o našem postojanju...

Seti me se,

šapću oči,

šapće nada,

šapće tuga...

I setiš me se...

Samo se setiš,

da treba ti još neki izazov!

Možda,

onaj praiskonski zov divljine,

kada je zvezdana prašina,

oblikovala tvoje oči!

One oči koje večito traže

beskrajnu nežnost, lepotu,

dugu posle kiše, ljubav...

Te tvoje oči!

Dragana Andric