Živeo sam sto brzih godina,
video sam sreċu, nesreċu
ljubav, pustinju,
raskoš, sirotinju.
Kada sam mislio da sam bogat,
ja sam bio rogat:
nije sve u novcu, prelepim predelima u prolazu,
sve sam morao da kupim.
Obaveza takva nije trajan zapis u vremenu,
baš mom ukusu ne prija sve kao na dlanu,
i dalje bih tražio, jurio, ronio...
Ne želim idealno, jer i to sam platio,
nekad patio jer sam zlatnike parao.

Živeo sam sto brzih godina,
u svakoj godini bore oko usana
od smeha,
besa
mladosti i starosti.
Sada ne bih da žurim
sreċan što se ne kajem,
na miru mogu da lajem.

Ne lažite nasmešenog psa,
prijatelja jedinog!
U ovih sto godina,
u onih sto razloga.
baš volim kada ga počastim,
kada ga pogledam,
ne mrda od mene i neċe me slagati i neċe otiċi
jer ne bih ni ja.

Tatjana M.