Pismo SnowWhite, jedno od onih
Koja nikada ne pronađu svoje odredište,
Jer nikad ni ne napuste pristanište.

Najdraža moja Snow White
Pišem ti, jer tako lakše podnosim godine
Pišem, jer samo tako imam osećaj da nam se duše dotaknu ponovo i ponovo
Pišem, jer je to (i onih par slika i sitnica) valjda sve što mi je još ostalo od tebe, života i smrti…

Pišem ti, jer je mnogo godina prošlo od dana kad sam te poslednji put video
Sve se promenilo, sve je drugačije, ali neću ti pisati ni o čemu novom
Jer sve je ovde novo osim tebe, samo si ti još uvek onakva kao pre
Kao prvog dana kada si ušla u moju sobu i unela sunce
Sećam se proleća koje se šepurilo u tim očima
Ptica koje su ušle upletene u tvoju kosu
I njihove pesme koja bi me uspavljivala
Evo, i sad ih čujem kad god sklopim oči
Isto onako kao nekada kada bi ti odlazila
A ja čekao s nestrpljenjem da se vratiš, da bih ponovo mogao grliti tišinu
Onu najlepšu, koja zvuči kao otkucaji srca
Još uvek se sećam poslednjeg dana naših dodira
Ni slutio nisam da će ovoliko proći
I ko zna još koliko će proći do ponovnog susreta 
Biće osmeha, suza, radosti, biće tuge
Biće svega, samo tvojih ramena u mom naručju neće…

Pišem ti, jer mi je to prešlo u naviku
Pišem i ne tražim odgovore, nije ih bilo ni ranije ali nije to ni bitno
Pišem da bih umirio sećanja, njima tako isplatim danak.
Znaš da sam oduvek voleo da hranim ptice
I još uvek im se nasmešim kojom mrvom hleba zaostalom iz tvojih ruku
Ne odustajem, mada, starim, znaš…
Katkad, dok me gledaju svojim malim okicama
Pomislim da su to one tvoje, zasijaju istim sjajem
Onako, podseti me njihov pogled na onaj kakav si imala ti kada lupim neku glupost zbog koje se osmehneš
Znaš i to da sam oduvek voleo srne…
Setim se ponekad i parka, jednog starog kestena
I jedne čudne večeri, tihe, prohladne…
Dok sam te uzaludno čekao pod njim
Prišla mi je jedna mala srna, nije bila ni nalik tebi
Prišla mi je i gledala me svojim krupnim očima
Prišla je bez straha, odlučno, ponosno, ali tiho kao povetarac koji isprati onaj poslednji zrak sunca
Ispružio sam svoju ruku ka njoj, mahinalno, nesvesno…
Prišla je i dodirnula je svojom vlažnom njuškicom
Rekla mi je da je uzmem, da me razume
Rekla je da ništa nije važno
Rekla je da će godine ispuniti nebo
I da će sve tužne ptice otići negde u nepovrat
Rekla je da ima snage ispuniti moju prazninu svojim grumenom vrele krvi.
Rekoh joj da je moja večnost ukradena i da joj je ne mogu dati
Rekoh joj da je mesto na klupi ispunjeno
Rekoh joj da tu sediš ti i da ne želiš ustupiti mesto
A ona je bila tako tvrdoglavo nežna, ušuškala se je, i samo ćutala gledajući me pravo u oči
Znala je ona nešto u šta ja nisam verovao
Znala je samo ćutala i gledala…
Bilo je prohladno veče i ja je pokrih svojim ogrtačem
Istim onim na kojem je dušom bilo ispisano tvoje ime.
I evo još uvek sanja kraj mene neke čudne snove ne skidajući ogrtač
Ja ne umem da ih rastumačim, ne umem ni da ih grlim
Samo je posmatram kako sazreva i mirno sanja
Ni ne sluteći da mene nema tu, da sam stranac…

Znaš, kasnije sam je često znao pitati, kako je znala
Kako je znala da se izgubljene ruže nikada ne pronađu
Kako je znala da se ptice, koje pobegnu, nikad ne vrate svome timu
Samo bi mi se osmehnula i rekla bi tiho:
“Ti ni ne znaš, žena će umirati od čežnje a priznati neće da te voli
Ti ni ne znaš da će je ubiti ponos, da će je na krilima nositi prkos
I ona će i dalje tvrditi da je jaka i da može izdržati…“
Znala je ona odlično kakve su žene, znala je to nešto…
Ali nije znala kako diše duša muškarca
Nije znala da muško srce ostane tamo negde daleko gde je zasnilo sreću
Ostane zauvek da sanja i čeka
Čeka neke stare trenutke koji više nikad doći neće.

Pišem ti, draga moja, da ti kažem da sam dobro
Znaš, svi mi kažu da sam srećan, i to je zaista lepo
Jedino ne znam šta ću s tim što više ne umem da se radujem svemu tome
Zaboravio sam kako se to radi posle tebe, posle nas
Sve te lepe stvari prođu pored mene zagrle me na kratko i odu
A ja im se ponekad samo učtivo osmehnem i mahnem im
Pišem ti, jer ništa ovde nije isto, ništa nije kao pre
Ni ono dete u meni nije onako detinjasto, kao što je nekad bilo s tobom
Ti si ga probudila, udahnula mu dušu a onda učinila da odraste, da omatori…
Otkad je ono odraslo zaboravio sam šta je to sloboda
Zaboravio sam kako sviće jutro i koje je boje nebo u zoru
Zaboravio sam sa koliko otkucaja sat ukaže na ponoć, zabrojim se uvek
Sve sam zaboravio, osim tebe…

Pišem ti, da bih te pitao da li se sećaš
Koliko si puta napisala svoje ime na vratima moje sobe
I da li se sećaš koji smo cvet ukrali iz komšijske bašte
I prisvojili ga kao simbol naše ljubavi
Pojeo sam svaki trn sa njegove stabljike
Pomislila si da sam lud, znam, i bio sam lud,
Lud za jednom devojčicom koja je imala osmeh od sedefa
Osmeh poput cveta đurđevka i oči boje proleća.
Ništa nije isto kao što je bilo pre
Ništa nije kao što je bilo s tobom, ništa osim snova
Pišem ti, jer znam da samo s tobom ja mogu biti ja
Pišem ti, jer samo sa mnom ti možeš biti ti
Pišem ti, jer sam posle svega rešio da progutam ponos
Jer samo s tobom mogu da pronađem mir
Jer samo s tobom mogu da živim sve ono što godinama glumim
Samo zajedno možemo skinuti maske i biti tim
Ti samo znaš hoćemo li opet biti tim, ili samo puki glumci
U filmovima koje režiraju neki drugi ljudi…

Bojan Tasic