Koliko joj nedostaju oni dani,

oni sutoni,

ono purpurno nebo,

što je punilo tvoje oči...

Krala je tvoje poglede,

pazeći da ne primetiš

i beskrajno se radovala

slučajnom prolaznom osmehu...

Ne, nisi ti ništa znao...

Ti si verovao u granice,

lanci su  bili preteški,

i ti si ih stoički nosio,

bez ijednog nesuvislog krika...

Ti si verovao da zvezde

imaju svoj poredak,

i vojnički si gazio život

i ako je mrav bolno cvilio.

Ti nisi umeo da vidiš

koronu u njenim očima,

ni da je čuješ,

dok je ona ćutala...

Nisi, a mogao si,

nisi, a mesec ti je namigivao,

ponornica  je mirno šumela,

dok je Magdalena ćutala na kamenu.

Dragana Andric