Neumitno vreme teče

i čini da zaturimo u sećanju reči

kao kamen teške, skorašnje ratove.

Osuši na licu trag prosutih suza.

Zamrzni, zapečati u večnosti jauk,

bolnu kletvu.

Neumitno vreme teče...

Istoriju roda srpskog mog

iz svesti niko ne može da izbriše.

Neimari naši vredni izgradiše

svete crkve, manastire i konake.

Slava Kozme i Damjana

u lečenju i zatiranju bola

nalaze se u pismenima starostavnim.

Neumitno vreme teče...

Duh srpstva, u svetosti

Majke Bogorodice Trojeručice,

još Nemanjić na Atosko Gorje prenese.

U amanet Hilandar, kao dom svog srca,

i sve srpsko svom sinu Savi on ostavi.

Neumitno vreme teče...

A Gospod Bog nam je Otac

i prijatelj silni.

Nemanjićka loza svetog Save klija,

samo mudrost među Srbima širi.

Blagoslov s neba šalje Sava:

Samo mirno braćo, strpljen spasen,

još je živa moja loza

i iz groba, iz kamena rađa grožđe.

Novi vekovi ispisani zlatnim slovima

i pred Vašim pokolenjima stoje...

Radmila Milojević