Rasuo se božur, do božura,

sve kroz šume i kroz senke granja.

Tajnom svojom u prvome cvatu,

svi u čežnji, cvetovi su bajni.

Procvale su lati krvi,

u punome sjaju.

Šepuri se gordo, cvet raskošni.

Nestvarna je slika...

Kroz more mirisa i trava,

purpurom nas božur zove...

U prividu stvari, oči opijene…

Kao slikar pred gotovim platnom.

Cvrkutava jata, radostan zov ptica…

Gorom hodi, pesmu peva,

Nagorkinja vila,

ruse kose leptirima,

božurom kitila...

Na livadi iznad Krivog Vira,

širio se miris božura i smilja…

Pirkao je vetrić tiho…

Prosulo se sunce, zlatom teče,

svakim zrakom oreolom,

maglovito božure zlatila.

Dušom vidim,

kosovske junake

tu je prenosila…

Tajnom koju večnost krije...

Suznom rosom korenove zalivala,

Nagorkinja vila...

I nebeska rosa biser proplakala…

Vaznete u večnost,

božurom vratila...

Div junake s Kosovskog boja,

Car Lazara, Miloš Obilića,

Jug Bogdana, Devet Jugovića...

Radmila Milojević