Divno prolećno veče,
duvao je blagi povetarac,
pun mesec je izlazio.
U čarima sam paukove mreže.
Kroz prozor duše moje
guši me osećaj i grešaka tren.
Otkucava ponoćni sat,
nemušte razgovore s mislima vodim...
Duša tvoja neverna
ko zna kuda te je odnela...
Na tren pretrnem
pa se otrgnem.
Skupiću ostatke života,
nastaviti dalje.
U srcu znam, povratka na staro nema.
Sve što se zbilo nestaće.
Napolju igraju senke,
zanosna cvrčkova pesma ne prestaje.
Luna zlatni prah svoj prosipa,
zlatom zvezde opijene.
U nebeskoj livadi kolo vode.
Tišinu noćnu razbija sneni zov
ptica proleća rujnog.
I trnu zvezde iz trena u tren.
Kroz vrata noći jutro donosi sjaj,
hiljade poruka zlatnih,
kroz plavet nedoglednu,
s crvenih ruža majskih
bubamara širi krila, sprema za let...

Radmila Milojević