U tišini mreste se senke, tajne njihove.

Vreme je nagrizlo freske.

Nevine osmehe Anđela, svetačke likove.

Slomljeni krst u šipražju leži.

Goruća sveća u ruci, molitva na usnama.

Ništa se ne čuje, ni tragova, ni imena.

Smirile se vatre ratne oluje.

Donele su vetrove besmisla, bola.

Na tužnom licu raskrsnice istorije srbstva.

Duboki ožiljak ništa ne zaleči.

Nemanjičkom Lavrom i vetar istinu,

Kosovom kroz Rugovsku klisuru nosi dahom.

Elegiju pevaju vode o zlu,

surovih ljudi, seobama i smrti.

Umesto ljubavi, pogrom, mržnja i zločin.

I kroz snove zebnja istinu traži.

Prizori mučni, čuju se krikovi ko udari munja.

Srcem se steže, bez milosti gamize, puze.

Došlo je zlo ispred kućnoga praga,

u prozore udara.

U kostima hladna zima,

nemoćne reči, drhtavi glas.

Dušom sklupčana bol,

usne izgrižene do krvi.

I nebo ćuti, srušene lavre.

U tišini mreste se senke,

tajne njihove, razorene osmehe Anđela.

Radmila Milojević