Budan i besmrtan,

udiše daleke mirise,

bremenite plavom ljubavlju.

Fenjeri davno ne trepere,

onom žeženom svetlošću...

Sveće dogorevaju...

Antonije budan sanja o beskrajnoj ljubavi,

Prožetom lunarnom maglom postojanja...

I nema mraka u njegovoj sobi,

u njegovoj duši,

krinovi pozlaćeni.

I sve vetrenjače okreću se ka njemu.

Prestaje život,

počinje poezija,

ona prava kojoj zli duhovi,

nisu joj do kolena...

Samo se batrgaju u blatu nenadanja...

Ne spava Antonije...

Meri neko drugo vreme,

nama nedokučivo, tesno, kiselo, nepodnošljivo!

Ne spava Antonije,

ne boji se života...

Antonije ne živi,

Antonije piše, i beleži vreme poprskano

plavim, krvavim, modrim, šarenim, zvezdama...

Verujte i upamtite,

samo jedna od njih,

sija magičnom svetlošću...

Zato, Antonije ne spava...

Dragana Andric