Prvo jutro mog letnjeg odmora je počelo isto kao u Beogradu: ranim buđenjem koje ovog puta nisam mogla pripisati buci saobraćajnice u neposrednoj blizini svog stana. Niti sporadičnim lavežima pasa koje su izveli u prvu šetnju još pospani vlasnici. Niti zvuku kamiona za snadbevanje koji je pokušavao da se namesti tik uz prodavnicu, između gusto parkiranih automobila radi istovara. Ovako, napola razbuđena, pomislila sam na sveže pecivo uz belu kafu iz detinjstva (ne pravu kafu, jer nona je koristila staru, dobru Frankovu zamenu od nauta), uz koji je išao debeo, tek skinut, i pomalo tečan sloj kajmaka. I kašičica meda pride. Niti je to bio glas fazanke sa Bežanijskog brda koje se nadvija nad mojom zgradom (nisam sigurna da li se to, zapravo, radi o nekom zaljubljenom fazanu i njegovom, čini se, očajnom zovu partnerke. Moraću da pogledam na guglu nešto više o tome ko tu koga doziva).

Ništa nalik. To je bila pisaća mašina. Da, da - stari, gotovo zaboravljeni zvuci ravnomernog tapkanja po pisaćoj mašini. Očarana saznanjem da je još neko koristi, nisam se mogla maknuti s prozora. To je sigurno neki zaljubljenik u pisanje. Noćne snove, ili možda more, evo – revnosno pretače u slova. Ne, možda nije to – kakav je to, uostalom, pisac, a da nije prešao na laptop, ili makar desktop? Pa se odmah umreži i ceo svet mu pod rukom ili pred nosem.... To je, možda, neki advokat – razvijam dalje. Juče završio važan proces ili komplikovan slučaj i, evo sad pretače na papir. Možda slaže prigovor? Daljim i višim sudskim instancama? Ili, sprema obračun klijentu čiji je slučaj juče okončao? Na nečiju sreću. Ili nečiju žalost? Uporno i jednolično slaže i slaže one male, kvrgave znake koji se na nekim mestima dobro ne vide (kad je traka istrošena ili udarac bude nedovoljno jak). A na nekim mestima, tamo gde napraviš slovnu grešku, ništa lakše - pređeš četkicom. Pobeliš. Pa je ispravno slovo koje naknadno ukucaš, malo drugačije. I ti onda vraćaš mašinu i udaraš još jednom. Pa se onda dobro vidi. Šta više, vidi se ...paaa, vidi se da si pogrešio. Ali, zašto nema onog zvuka kad dođeš do kraja reda i moraš da pređeš u naredni, da kreneš dole i dalje? Onaj zvuk srozavanja. Spuštanja, ali i obećavajućeg nastavka?

Ništa. Samo udarci.

Onda sve naglo prestane. Možda i ne prestaje, ali sad već čuješ uobičajene zvuke jutra. Nešto udaljeniju nego u Beogradu, saobraćajnicu. Pa zvuke koje proizvode kamioni za snadbevanje ili odnošenja smeća. Pa laveže pasa koji ovde šetaju sami. Pa neke ptice čije te oglašavanje ostavlja ravnodušnom. Pa glasove dece. I, onda ti sevne: Pa to je bio detlić! Neki Pera...

godišnji odmor~

nepoznati komšija

kucka o drvo

jagodanikacevic