U carskoj dvorani kadifena gospoda

utonula u tišinu, mrka cela.

Despot ih zakletvom bratimi:

zbratimimo orlove čelik.

Udariše na čast i dostojanstvo Turci.

Uz tutnjavu muklu osvajačke horde stižu.

Kamen ćuti i nebesa muče pepela prosutog.

Ustaj na oružje rode...

Zaklinjem vas verom časnom.

Korak da je hitar, sablja brika.

Pašće kao snoplje brat do brata i otac do sina,

pašće braćo paše i subaše...

I leteće glave i srpske i turske...

Skupile se sve velmože i vojvode vojne…

Udariše svom silinom na Turke.

I postade Kosovo grdno gubilište.

Užasnuto zastalo i sunce, pripilo je zrake

i pustilo klicu svoju i iz cvasti ljudske krvi

procvetaše crveni božuri.

Ko zenica oka Kosovo je srpsko sveto mesto.

Duh predaka još se tamo vije,

od Višnjića gusle raspaljene prenose predanje...

Na Gazimestanu u kamenu isklesane reči stoje...

Božuri su na počasnoj straži.

Vitezovi Srbi slavno vojevaše,

zbratimiše orlove i čelik...

Despotovu zakletvu ne pogaziše…

Za slobodu roda svoga živote žrtvovaše...

Radmila Milojević