Imala je
Helena je imala
jedan dan
lagan, letnji,
jedan dan na moru.
Sedela je na obali,
ċutala
i predala se julu,
večnosti,
oseċala je vazduh prepun čežnje
da, tamo negde,
možda iza broda što pluta
u zatvorenim očima
vidi Njega.

On je čekao da leto prođe
i da pronađe
svoj mir.
U svim nemirima svojim,
želeo je ljubav.

Imala je
Helena je imala
želje, snove,
pitanja,
dragost u nežnom svom biċu,
ličila je na tihu morsku uvalu
u koju ni vetrovi
ni kiše
ni šapati
ne dolaze.
Imala je more,
sunce,
čitav svet juga u malim rukama.
Oseċala je da je voljena od tišine
i želela da joj bude verna.
Poput Njega.

On je čekao da leto prođe
i da pronađe
ukuse svih lepih vina
na svim krajevima sveta.
U svim nemirima svojim,
želeo je ljubav.

Želeo je Helenu.
Želeo je njeno more.
Želeo je da sve nežno dodirne
a da ne povredi taj jedini dan,
Helenin dan i Helenino more.

Tatjana M.