Pusti Pesnika
da umre jednom
u svojoj komori,
u svom vrtu,
u mraĉnoj odaji od plača.
Pusti Pesnika da voli
i da u Pesmi umre zbog ljubavi,
jer nikada toliko
voleti neċe
koliko ume
dok glavu spušta u okean bez početka
i kraja,
te ljubi svojim očima od suza
od neverice da toliko gori.

Pusti Pesnika
da podlegne u vatri
u kojoj gori sa prijateljem i psima
koji su mu dali odanost,
i neka je poslednji put,
on ċe osetiti da je do kraja
imao žar,
strast,
dar od Boga
i čitavo leto da bude sa sobom
u toj noċi dok mu Pesma
na vodi raste.

Pusti Pesnika da umre
jedanput...
Njegovo bogatstvo neċe otiċi u svet,
voleċeš ga te noċi, kao nekada,
kao nikada
i on ċe ostati živ,
jer je silno izgoreo svoje reči.
U jediinoj noċi, u neko doba...

Tatjana M.