Hladan je vetar koji me prati do kuċe,
hladno je nebo i ubija ga veče,
neka bolna zima bičuje me mrazno,
dok me ti čekaš u domu
s raspaljenom vatrom.

Hladno mi je,
žurim,
stara sam,
nikakva,
hladna.
U očima, ipak plamen.
Ipak dete.
Mlada duša sa dva deteta u sebi.

Hladno je tvoje telo bez mene.
Baš mi je žao,
prolaze nam godine...

Hladan Dunav,
a kakav bi bio u novembru,
i kako sam prešla most,
košava me bacila u pliċak,
od kiše je sve,
od sivog je sve,
ja sam crna
i volim te dok jecam.

Plameno je gnezdo moje,
od jabuke, napola.
Zvonim da me čuješ.

Tatjana M.