Videla sam kako krišom ostavljaš poklon,
od mene ništa ne možeš da sakriješ,
jer ja sam budno oko u tvom vratu,
u tvom životu.

Videla sam kako pričaš u sobi sa mojom sreċnom fotografijom,
nešto nalik na predstavu, bez mene.
A ja sam tu.
Tu.

Stiskam radoznalost na sto načina,
posmatrajuċi te kao lava koji bira mesto
koje neċe nikome biti jasno i dato.

Ja sam tu,
pa sam tu,
razmaštana od svojih ludosti ili
plakanja bez razloga.
Uhodim te u malenom domu
koji se iz daleka ne vidi.

Ja sam tu,
pa sam tu.
Poklon je verovatno scena uobičajena,
dok su naše svađe u prelepim izmirenjima
u dosluhu sa mnom.

Tatjana M.