Ti si zalutao i popio mnoštvo ulica,
pragova, seċanja.
Hladni vetar ti nosio kapu.
Žmurio danju,
propio noċi.
Mislio si, uzalud...

Ti si kapljao sa svim suzama koje si voleo,
prestajao i nestajao,
bančio i mrtav bio.
Mislio si, prolazi...

Ti si tražio pesmu,
nju u pesmi,
sebe na žici,
zvuk na slici.
Mislio si, mogao sam...

Ti nisi mario, nisi ni želeo,
više nisi imao truda uzalud,
do one noċi
fine i jedine,
kada si pojeo moje oĉi.

Tatjana M.