Bilo bi toliko tužno
da se ne pojave ptice,
da se sakriju naša lica
u tamni nedogled hladnog mora.

Bilo bi toliko tužno
ċutati,
ċutati
bez sna,
bez tog nepresušnog poklona
iznenadne noċi,
u novembru.

Bilo bi toliko tužno
ne obradovati se seċanju,
na izlive lakoċe postojanja
srca u zanosu.

Bilo bi toliko tužno
da se okrenu suncokreti prema grabljivici,
nabujaloj od gladi i ...
bilo bi,
bilo bi neverovanje u prasak dva opčinjena sveta,
toliko tužno.

Tatjana M.