Zadivljen,
stajao si ispred zamka,
odmoren od dugog puta.
Širio si ruke,
u mislima krojio poljupce,
želja ti kapnu na obraz...
Ljubav se sprema,
hrli ti mila tvoja
I noċ bi tako mirisna i sveža.

Zadivljen.
Začuđen od samoga sebe,
želeo si život svih buđenja udvoje,
u godini koja se otimala pred lopovom uspomena.
Želeo si početak,
Nju, izmaštanu i nju prepredenu.

Zadivljen,
imao si rezervni izlaz iz džepa makarkakve nesuglasice,
širio ruke i grlio,
verovao.

Ljubav se nastanila
duboko, komotno, stvarno.
U zamku je krenulo da sviċe
ili je svetlost svih stradanja
nestala u nekoj tami od zaborava.

Tatjana M.