Bilo je beskrajno,
neumoljivo,
prozračno,
kao vreme.
Oprosti,
kao nebo.

Bilo je toplo,
retko hladno,
središte bila.

Čulo se u veri,
u neveri,
jato malih ptica.

Kamen,
ni hladan,
ni ceo,
gutao je talase.

Mesec,
ni šaren,
ni gord,
plovio je za sebe.

Mi smo ostali u čauri,
prljavi od prve nužde,
željni majke da nas konačno shvati.

Sve što sam saznala
o prvom koraku,
tako je malo.
Sada nema nikoga da mi priĉa,
jer noċ je salveta
uvijena oko tajni.

Tatjana M.