Život će se nemo oprostiti sa mnom

i podići poslednju zavesu

pred mojim pogledom.

Zvezde će  i dalje boleti noću.

Jutra će, kao i pre, svitati,

bujaće sati kao valovi,

što se propinju u slasti i patnji.

U ovom glumištu oblika bez broja,

ja sam svoje i ne odigravši; odigrala.

A lik svoj poizdalje gleda

i seća se da ga je nekad, negde,

video kao tužnog harlekina

u košulji sretnog čoveka.

Al oni su greškom promenili uloge.

A ko kaže da je scena uopšte stvarna,

kad ni sufler možda konce ne vuče,

već ruka nevidljiva iza pozornice.

A može biti rolu sam odigrala

i pre rođenja,

kao vatra što pleše pred suncem

opijena do besvesti lepotom,

koju Danas izmešta u Sutra

već proživljeno u krvi mladosti,

koju tek treba proživeti

kad se zavesa spusti

vladankacvetkovic