Dok su ti usne dodirivale moje,

dok su ti ruke oko mog vrata obigravale,

dok su nas anđeli

slašću upleli,

bili smo udaljeniji jedan od drugog

vascelim svetom.

Krv mi kap po kap ističe.

Rana se otškrine, pa lipti.

Zemlja, crni purpur.

Mekan je ležaj zemlja.

Neće me tamo mučiti,

neće u susednim grobovima

ogovarati naše sjedinjenje.

Kosturi će nam se u miru grliti.

Čemu prestravljenost?

Materiju ne možemo smožditi,

a trpljenje u lobanji živi.

Ubiću ga.

Kostur ću vratiti onom

ko mi ga je pozajmio.

Neka neki pesnik

od njega napravi pehar

iz koga će piti

svoje poslednje vino!

vladankacvetkovic