NISAM, DUŠO
Nisam, dušo
navikla na ovu boju neba
koju bismo mogli zajedno voleti,
nisam dorasla strpljenju da ugrejem dlanove
i pružim ih tvom dahu,
nisam, dušo, nikad priznala da sam sama,
umorna
i voljena
od mrtvih,
od živih,
od nepregleda
postojeċih oseċanja u sopstvenoj utrobi.
Ne znam, dušo,
da li to srce pati
ili se u utrobi pomera
začet život tolike ljubavi
A, možda senke moje jučerašnje pomisli
na to
da danas gradimo sklonište
sada imaju moċ da lupaju srce:
I to srce ima put,
i taj put ima dušu
Nisam, dušo nikada spremna da otkrijem to,
a ti mi nemoj reċi
kada se senka pretvori u glas
i ocrta sluhom svoj život.
Pesma u maniru najboljih ostvarenja kasne posmoderne. Ovakva poetska dostignuća ostavljaju bez daha...
Lp, Milen
Milene, hvala na komentaru, kao i na izrečenom, ličnom, utisku.
Lep pozdrav, Tatjana M.
Prelijepo. Za uzivanje!
lp
Mirko, hvala na komentaru!
Lep pozdrav, Tatjana M.
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Tatjana M.
- 26. 09. 2018 ob 20:53
- Prebrano 407 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 195.92
- Število ocen: 6