Prolazim...
Niti snova zavlače se pod kapu,
beže crne mačke na treċi korak,
sve bašte bujaju kao lude
jer mesec je maj,
jer dani su lagani i nežni...

Prolazim...
Uporno zvoni telefon,
opet brineš da li sam spavala,
ručala,
odmorila,
kupila nešto slatko.
Ma, ti misliš na mene
dok te vređa moje spavanje,
nismo se dogovorili dovoljno,
za novi dan.

Prolazim,
kao detliċ sam radoznala i nemir me kroji,
odlazim li tek tako
na mesta koja uporno delimo u snu?

Prolazim, nedostajem ti...
Novi dan se na satu pomera polako.
Ne znam da li ċu ti biti umorna,
a pune mi ruke ukradenog cveċa,
za ukrase, pred snove.

Tatjana M.