Jesenje drveċe
poput dva reda oštrih zuba
nedužno preti odlascima:
Ptice nejake, stežu omotač,
drhti perce na vetru,
uzima još jednu nijansu sive
te oblačnu boju prenosi do daha.

Kakav to može da bude dan,
koji po redu, takav,
pita bledo lice.
Oko vrata mu teška marama:
I to je olovo,
i to su seċanja,
to je niska godina okaĉena uz grudi otoka,
mora su im sudbina,
kao jednom, u mladosti,
kada je borova iglica vredela zlata...

Sada je samo sedo drveċe nerazum razuma,
glavu okreċe kao ptica bez sna,
nema više pitanja,
jesenje drveċe u vilici podrhtava,
oštri zubi
dodiruju prazninu davnog poljupca.

On je odavno mlad,
sada je hrabar i star.

Tatjana M.