Ponekad, noću, dok spavam,
pričini mi se da neko kuca,
uporno i snažno kuca
na moja kućna vrata.

Prenem se od jačine zvuka,
kucanje se pretvori u tišinu,

ustanem, lišen straha,
ne paleći svetlo,
koga i nema,

pa se potom zamislim,
kakva to sila
zavarava um prividom,

ja nemam ni kuću,
nemam ni vrata,
beskućnik sam bez izlaza,

i nemam nikog
ko bi sa razlogom zakucao
noću
na moja vrata.

Ponavlja se prečesto,
sve je jači zvuk
u toj halucinaciji,
sve je teže
i neizvesnije buđenje...

Kad jednom otvorim
ta fantomska vrata,
i s noćnim posetiocem
izađem u nepoznato,
saznaću da li je
sve to samo neka varka

ili i ova sadašnja java
sa životom u zubima
i hladnoćom u grudima
predstavlja
samo halucinaciju.

Milen Šelmić