Čuješ,
bršljan se zaustavio s točkom,
ne stariš, slušaš kako me odvode
oblaci.

Čuješ kako biljke moje uspevaju nakon spoznaje
da nisam više neprijatna u sebi,
razumno me puštaš da starim lagano,
dve po dve ruke u krugu se drže.
Čuješ kako sat sa štrasom utrobu miluje,
a nije kasno da se skuċimo.

Ovde zrikavci nisu protiv,
samo se predaju letnjoj noċi
i nama se raduju,
zavučeni u tamni bršljan,
sve ti čuješ...

Tatjana M.