Kavijar
Srebrna soba.
Sa stropa vise križevi.
Spodobe po krevetima
hrane bolest
svojim iznutricama.
(Bolest je mršava.)
Žena intestinuma
omotanih oko grla vrišti:
“Ima li tko za umrijeti?
Brže, brže.
Mrtvozornik je nestrpljiv.
(Znate, kući ima mladu suprugu.
Nedojebanu.
I Alzheimer ejakulira
po njenim okusnim pupoljcima.
(Prisjeća se,
ili bar misli da se prisjeća
kako je jednom ševio
neku riđovku.
(Ili nije?)))"
(Bolest se dohranjuje kavijarom.)
Sred srebrne sobe
raste nevidljivo stablo.
Grane su mu prepune sunca.
Pod njim šapućem uspavanku
zadnjem stadiju karcinoma
svoje duše.
Sanjaj.
Sanjaj.
(Crkni.)
+
Noćas ću se preobratiti u Evu.
~Mom Barbi, put Kule Norinske.~
{Smrti, jebi se.}
Majstorica si dark poezije.
Bravo!
Pozdrav frende.
Ovo je ona vrsta poezije koja se poput tattoo-a uvuče pod kožu i u njoj ostaje Zauvijek i Uvijek. Predivna i nenadjebiva. Mora da bude PODCRTANA.
Lean, tema je nenadjebiva, u potpunosti razara um. Hvala ti.
Grozljive podobe, ki ne prizanašajo notranjosti, ki se izdvaja navzven - kot krik, ki hoče preglasiti smrt ... čestitke,
Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: nikita
- 30. 07. 2018 ob 20:54
- Prebrano 517 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 302.5
- Število ocen: 12