Napolju je padala kiša
a ja sam joj u zamračenoj sobi
držao ruke oko struka
i mirisao kosu.
Jedva primetni drhtaji njenog tela
podgrevali su mi maštu
i budili želju u  meni
da je stegnem još jače
i da joj poljubim vrat.
Sa gramofonske ploče
uz pucketanje iglice
koja je grebala vinil
čulo se ono – „Jedina moja....„
Pesmu nismo čuli do kraja
jer je, zbog restrikcije, nestalo struje.

Napolju je padala kiša
a ja sam joj
na usamljenom parkingu na kraju grada
u svom  Jugiću iz osamdesetšeste
nežno milovao ruku.
Osećala je da drhtim
isto kao što je ona drhtala
te godine kad je Jugo proizveden
i kad je htela da mi se preda.
Dok sam obarao sedište
raskopčala je košulju
i ponudila još uvek čvrste grudi.
Nežno sam ih uzeo u usta
i stavio ruku između njenih nogu.
Otvorila mi je prolaz i kolenom
uključila CD plejer
sa koga se čula najljubavnija pesma
„Da volim crno-bele,
ponosno kažem svima“
raširio sam ruke i zapevao na sav glas.

Napolju je padala kiša
ja sam u Jugiću iz osamdesetšeste
pevao svoju pesmu
a ona....šta znam,
valjda mi je jebala sve po spisku
jer nije mogla da sačeka
da se pesma završi.

Dedino Muško (Zoran M. Jovanović)