nebeska munja se prolama prostorom;

zavezani čvor ljubavnih razgovora,

noćas nisam dobro došao gost...-

u vremenu naslećenih čežnji i grešaka;

ne osećam teskobu srca vatrenog,-

umirujem sebe, u oluji strasti i valova-

naša je sudba bojom pastela zapisana

igraju se s životom dva kamena goluba;

akril na platnu zna da srce samo razočara,

uspomena sa zlatne boje se nesmotreno briše,

sve tiše osećaj prazninu slikarskog prostora;

neživom cvetu dajem boju zatrovanog cveta,

da razume bol osudjenog pesnika u noći...-

dok Boemi vesele se u gorčini svoje čaše;

neumorni slikar kroz rešetke doziva glasove,

i sve mislim bićeš ponosna, deo moje nesudjene mašte.

Srecko Aleksic