Dolazi go

odlazi go

kada smo rodjeni

postojao je nebeski zrak

kada umremo ostajemo prah

u snovima plave ptice

pomilovao si rukom kosu

prošao kroz iglene uši

dozovao kišu sumornu i jaku

disao na škrge i ljubio Vetar.

Odsutan, prolaziš cvetnom dolinom

i ljubiš tiho nebo horizonta

rukom bereš crvenu trešnju

nalik dostojnoj ljubavi jednog Vetra...

Gde će otići miris reke?

Odakle dolazi divlji Vetar?

Mi ne znamo ništa o tome

kao gole lutke samo razmišljamo

držimo se za ruke i gledamo:

vetru koji plače iza sedam gora

vetru koji luta u otkosju klasja

vetru koji peva glasom rastanka

srešćemo se negde...u gnezdu plavih ptica...

na prevoju oblina u sinfoniji barske trske!

Srecko Aleksic