rekoh ti da sam

od kamena sazdan

ni ljudi, ni bogovi, ni vreme...

ne mogu mi ništa,

obmanuh te Gospo

trava sam...-

A dani moji cvet su livada...

Rekoh ti da Sunce zalazi

u oku žutog maslačka

da ljubav ponire rekom spasa

samo ti ne rekoh, šta me boli?

kada ovaj Svet voli bezbroj lažnika

na Trgu prevarenih pesnika

što su se predali moru i talasima...

A njena kosa plava boji nebo mislima!

U sumrak kada noć razvezdava;

brodovlje devojačke riznice,

rukom dodira osetiću školjku;

ona neće znati za moju boljku,

snagu letećeg lava koji spava;

na vratima razbarušene sreće,

u Obmani života i plovidbe...

ona me želi više od Sunca, radosti, sreće!

Rekoh ti iz srca što sam imao...

rastao, i venuo snagom ljubavi...

Srecko Aleksic