Ta proždrljiva misao,

što se kao klica korova počela množiti

i kolati krvožedno venama,

natapajući granice razuma,

izazivala je besvesnost pogleda izgubljenog u praznini halucinacije,

te pokreti prepušteni vođstvu neke demonske sile,

nagonili su je u samo jednu putanju,

kao da je magnet zalepljen za to telo,

kao olovni vojnik poslat u samo jednu misiju svog malog života,

da se kao leptir ka svetlosti kreće,

nesvestan da mu krila gore

i da nestaje pod vatrom neopisivog straha.

Sve je postalo nevidljivo,

trotoari, kuće, drveća, ljudi,

sve se pretvorilo u neprobojnu belu masu daljine nekog drugog života.

Trennutak ili večnost,

svesnost ne raspoznaje vremensku dimenziju,

samo stanje duha natkriljuje postojanje materije.

Dok se u njoj smenjivao užas

i tuga natapala plodna polja mašte,

sa dlanova je kapala zadnja mrva dodira

koju je kao zvezdanu putanju narisala dužica neba.

U tim ostacima skrivenim u kutke srčanih kuloara,

damari su se borili za dah, za opstanak, za život.

Ispred očiju odvijale su se pokretne slike,

tako žive i stvarne,

da je bol bila nepodnošljiva,

a svaki trenutak je kao gong urezivao

 još jedan kamen na tom putu samoće.

Krug koji ju je svojim zagrljajem zaglušio,

naglo se prekinuo.

Iako je sve trajalo tek sekund,

njoj se činilo da joj je ceo život iscurio kroz prste

i u kapima natopio prašinu oko njegovih stopala.

Tek, do mozga su joj doprle njegove reči

i pogled morskih dubina u kome je videla sebe,

blagi stisak prstiju i koprena je nestala.

Muzika je dopirala do svesti,

njegov glas se stapao sa pokretom

koji ju je svojom toplinom prizivao,

i ona je postala svesna nežnosti koja je okružuje i ljubi.

Fragmenti bola nestajali su pod galopom ljubavi

koja se u trenu upila u svaku ćeliju njenog bića,

brišući postojanje i vreme.

Strah i ljubav, večiti ratnici...

Malaino