po svu noć si grejala ulice

prstima uličnog svirača

senke su nosile pozdrave

dva para su šetala zaljubljena

ti sedefna ružo vetrova mora

odavno si u očima zaspala

planinari su do tebe dolazili

strmim putevima litica i stena

opkoračeni pozdravom da te imaju

prkosila si vetru ljubavniku nezasitom

strastvenom njegovom zagrljaju dlana

zvonu njegovih reči obzorja i dana

da si mu izrasla samonikla na srcu

a onda vreme i peščanik sata

makazama ti otkinuše ljubavni sastanak

sve do suznih latica ružo planinska

sa njima umilnu pesmu pevaš

i snevač kosca u trnu svoga zaborava

dok vilinski konjić pred senkom mre

sedef je odmah pobego u školjku

dok su vetrovi za nama protutnjali.

Srecko Aleksic