Ne čekam te više u mestima koja nas pamte
Jer drugi će iz noći - a isti kao mi
Napuštajući pustinje
Na ista mesta
Doći
I kao gosti
Pretvoreni u buktinje što plamte
Izgoreće u žaru sve do poslednje krupne kosti

I ne čekam te više u danima koji su nam dâni
Jer drugi će u podne – a isti kao i mi
Reći da ne postoje godine rodne
Ni dan koji traje
Već časi
U koje smo pozvani
Da se okupimo oko najlepše reči
Ako hoćemo da nas od užasne praznine spasi

Ja te čekam
U onom uglu tvoga bića
U kom nema drugih – ni istih kao ti
Jer jedino tamo jednom ćeš se jednako drugačija
Vratiti da podeliš sva svoja otkrića
I jedan san sa svetom budnih
Nakon putovanja
Neizvesno
Dugih

Željko Medić Žac