Imala sam rešetku,
čitav kavez boje gvožđa iz starudije.
Imala sam pristup ukusu izanđalog okova,
jednog dana smo se dogovorili
da se oslobodim težine pitanja bez odgovora.
Pričala sam sama sa sobom,
da sam slabašna, da sam gubila, da sam mnogo želela,
a šta sve...
Da, to je mnogo kada nisi slobodan,
kada zavisiš i kada ti pogled robi metalna pustinja
sa ukusom tuge i vazda nekih krivih seċanja...
Imala sam sopstvene zidove od ropstva, 
smrt svih predaha koji su me tešili u nekim davnim padanjima.
Let sa metalnom istinom da je hladno u meni,
let sa vatrenom izdajom da je gorelo u nama,
let kao let, krila kao krila,
a ja sam odbijala da se svemu pustim i da mirno zaspim
nakon svih polunoċi
pod mesecom narandžastim,
na rukama tvojim,
bez rešetke, bez odgovora...
Samo jedan Dan sa tobom imao je smisla:
opuštena i oslobođena,
pridružih se pticama "sa neba".

Tatjana M.