REČ, DVE...
Ne znam koje je vreme,
Koji vek,
Kakvo breme.
Ako je depresija ċutanja,
Mnogi biċe ljuti,
A u mom oknu je briga ostala
Najveċa,
Veċa od sveta.
Ne posedujem više slike iz parka,
Niti naša čežnja iz prošlosti vreba.
Samo sedo drvo priča priču staru,
Iz zasede, dok protivnik pojma nema.
Ne znam koji je trn ostavio trag,
Nego, ožiljaka je puno i neċemo sipati piċe na ta bolesna mesta...
Nekad smo znali skupa otiċi do reke,
Bio je pravi maj.
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Tatjana M.
- 02. 05. 2018 ob 18:12
- Prebrano 386 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 171.68
- Število ocen: 5
