Blago se rasulo svetlo
na krošnje usnulog grada,
a jedan obični čvorak
baš to je želeo tada.

Bilo mu nekako strašno
da vlada tolika tama,
a da je malena ptica
celu noć tužna i sama.

Još neko bio je budan
u tihoj prolećnoj noći,
budnim ga držala nada
da ljubav neće proći.

Al' kad je ponoćna tmina
svladala svetlosti pramen,
njemu se učini namah
da gasne ljubavi plamen.

Zato su tanani zraci
zlataste svetlosti meke
i njemu vratili nadu
u divne snove daleke.

Ko zna koliko priča
čeka na buđenje jutra.
Sve svoje nade nose
i veru u novo sutra.

Mesec je namign'o dvaput
i sve je bilo u redu...