ona se nekako stvorila 
tu
između mene i klavira
kao slučajno
sa praznom čašom
i punim osmehom
na brzinu slagala
da se zove Dalijen
da ima desetak godina manje
nego što ima
da je rođena Parižanka
i da obožava Šopena

vino je bilo dobro
taman toliko
koliko je i koštalo
ona je pričala 
nezaustavljivo
zaljubljivala se u mene
momentalno
fatalno
smrtonosno
sa svakom čašom sve više
zaklinjala se 
na večnu vernost
na ljubav do groba
i posle groba

naravno
otišla je sa prvim pijanim mornarom
koji je pokazao novčanicu od pedeset dolara

ja sam ostao

i poželeo da čujem
kako zvuči polukoncertni Bechstein
u gluvoj marseljskoj noći
ali
niko nije hteo da svira
a ja nisam umeo

samo sam oteo od nesanice
još jednu litru

pa još jednu

i nešto kasnije
osluškujući odjeke svojih koraka
po Rue d'Hozijer
u kratkim vojničkim čizmama
kao da sam začuo
odnekud
iza neke od kamenih fasada
zvuk Debisijeve svite za klavir
u de molu

zvuk
nejasan i maglovit
baš kao taj 
nagoveštaj praskozorja
na severnom Mediteranu
i dalek
predalek
kao sve što sam voleo
tih godina nemira
traženja i lutanja

ipak
noć je još malo tajala
prekratko
nedovoljno
za klavirsku svitu u de molu
i odjek mojih koraka
po marseljskim ulicama