Pogleda usmerenog u noge
hodao je polako ulicama.
Ljudi su prolazili pored i
pozdravljali suncem obojen grad.
On je zgrčio ramena više
ni toplota, ni sjaj nisu ga
privlačili. Nešto drugo
zujalo mu je u ušima: 
umrećeš, čuješ? Umrećeš.
Pao je na beton, zaplakao:
Kad ostarim, molim te, tad!
Sudbina je kao vetar,
baca i reči, i želje daleko
od očekivanja. Nije ga čula,
poigrala mu se zenama i zaboravila

Marina Adamović