ptica je prhnula sa sivog simsa

jednog prozora, ostavivši

za sobom par belih pera. senovita

terasa i vetar što lahora između tri

suve grančice ruzmarina. kao 

da mi se čini, komadom sopstvenih žila 

merim protoke niske struje, zavaljen

među jastucima. možda, jednim

pramenom kose što, lako se

zanjihavši, ostaje zaboravljen

u paučini. sa ugla ili su to krajevi

vunice sa klupčeta što se pod kandžama

mačke mrse. možda, tvojom rukom

što se u mojoj smiri

jagodanikacevic