Te sam noći prelomio,
dolazeći iz dva smera,
pristižući iz dva pravca.

Dunav mi je mutan bio,
kao da ga Đavo tera
od kanala do Dunavca.

Stigao sam noću, kasno,
po hladnoći i po magli,
po vetrini i po mrazu.

Sve je bilo sasvim jasno,
potezi ne behu nagli,
al' ne mogoh naći stazu.

Te sam noći prelomio,
dolazeći iz dva pravca,
po hladnoći i po mrazu.

Dim se neki čudan vio,
dolazio iz rukavca,
zadrž'o se na obrazu.

Te sam noći prelomio,
našao sam utočište,
taj šumarak meni mio.

Dolazeći iz dva smera,
držala me čvsta vera
da sam nekad to već snio.

U tom gaju ptići pište,
u daljini konji njište...

Duša ište – pristanište.

Milen Šelmić