Ponovo, u predelima oslikanim morem,
vremenske linije rastaču jedna drugu.

Nikada i nigde nije rečeno koji je čas pravi
da se u njemu pokaže tačka preseka.

I ponovo, u moru oslikanom samo jednom proročanskom namerom,
nastaje ostrvo.

Nekako su se zaturili svi udžbenici iz alhemije
i priručnici iz okultnih nauka.

Prisećam se mitoloških priča o bogu Hefestu.

Prisećam se devet dana i devet noći.

Bilo šta da se nalazi sa druge strane, mora da podseća na ostrvo u velikoj vodi.
Ne na Lemnos, nego na hladna i pusta severna ostrva.

Tu, gde nastaje ostrvo, nema vrtloga.
Nema ni udaljenosti, pokreta, znaka. Nema ni šuma. Nema zvuka nikakvog.
Za život ne znam.

Ostale su samo varijacije na temu trajanja.

Nedostaje mi vatra, ne kao fenomen, već više kao iluzija.

Po ko zna koji put, u predelima oslikanim morem,
vremenske linije izrastaju jedna iz druge.

Presek ili prasak, potpuno je svejedno.
U svakom slučaju, radi se o nastajanju.
U međuvremenu, u Međuzemlju. Ili bilo gde. I bilo kada.

Ponovo, u moru uronjenom u sopstvene dubine,
javlja se ostrvo.

Čini se da se slova sama od sebe klešu u mramoru.
Ispisuju nešto nalik na ime. Ili na zakletvu.

Lagano idem prema unutra. Zatvaram se.
Zatim polazim sve dublje i dalje, unutra.

Tamo sam, jednom, video Čoveka.

Milen Šelmić