1. 

u proleće
raznosi med
i mleko na trešnjinoj latici
razbraja šupljike
hleba od duše
kaže mi: ne vezuj klavir, ni vetar
ne ume bolje da puca
u proleće
kad glad počne 
da raste baršun u srcu prve ruže
pa zrncima peska među prstima
i dirkama
postane tesno, dovoljno je
da sam reka, u tvojim venama razapet
u proleće

2. 

u leto
prostire plave stolnjake
na kocke
i štrafte onda pusti
staklence u mišje rupe da budu samo tačke
i ribe na suvo, sve do jedne
hvataju malo sunce, jer se crni
u leto
šapne mi: ne ulazi, sad i trava ubija
jedno oko, odmara
jer podne je
i ne raste se
niti se školjki raduje
i gardošu, eto, zvono zamuckuje
u leto

3. 

u jesen

kad kesteni svlače

rublje on skida

žute i crvene

mrlje od karmina, pa ih pušta

među pošten svet na obali

da se nađu, goli i bez stida

u jesen

zna da mi kaže: pokupi mrve, razmakni

stolove, trebaće

jer zima ide, nastupaju grdne

i alave magle

vidim sve same lopove, sunca zvezda meseca,

hajde, pozovi u pomoć košave

u jesen

4. 

u zimu

kad nestaju redom cvrkuti

i sve se smanji

šćućuri

on ledom bi javno

da prozbori, kao nekada

crveni neptuni

u zimu

on mi tajno šapuće: daj da me neko odveže

jer ja sam onaj koji teče

i obećava

izlaz iz depre i monotonije

belog, a što bi da pukne nizvodno ako može 

i trajno

u zimu

jagodanikacevic