Jednom sam čitala pesmu

U kojoj su po reci plovila

U sivom ledu zamrznuta lica

Kad sam se poslednji put

Za sobom osvrnula

Vejao mi je sneg za leđima

I lica dragih ljudi

Bledela u čudnoj mećavi

Kada se pitaš o meni

I upinješ da me sustigneš

U izmišljenoj trci o kojoj nisam obaveštena

I o kojoj saznam tek kad umorna padneš

Pred moje okamenjene noge

Dok čitam stare vesti iz tvojih upiljenih očiju

Ti ne razumeš da sam prestala davno da se bojim

Jer sam sve  svoje strahove

Sahranila davno u ove lomljive kosti

Pevaju iz mojih grobova

Iz mojih slomljenih kostiju

Mrtve ptice davnih strahova

Kad sam se zadnji put okrenula

Lica su u hladnoj mećavi nestala

Zavejana

Onaj iskonski najveći strah

Od samoće i zaborava

Zagrlila sam i ubila

Na lomači nade spalila

I hodam

Hodam kroz sebe

Kroz svet

Milena Vučković