pre dosta godina

još u ranom detinjstvu

pročitao sam negde priču o jednom kedru

priču o kedru koji je oživeo

u liku poglavičine voljene žene

bilo je to jedno od onih divnih predanja

starih američkih naroda

jedno vreme sam bez ikakve sumnje verovao u njega

kasnije sam ga potpuno zaboravio

setio sam ga se posle nekoliko decenija

u blizini grada Arsala

na samoj granici između Sirije i Libana

kad sam svojim očima video veliki kedar

kako plače crvenim suzama

od toga dana pokušavam da zaboravim

taj krvavi libanski kedar

i iz sve snage verujem u onaj stari

indijanski

dobro znam razliku između stvarnosti i bajke

pa ipak...

biram da verujem u predanja

a ne u krv

nerazum

i granice

Milen Šelmić