Samo sam skitnica,
zaljubljen u golo nebo,
sto se uprlo o prozor,
u zvezde što cure iz nedara noći,
do tvog oka,
i dalje niz obraz,
u suzi što pada za vrat jeseni.
Samo sam list,
probušen novembrom,
kišama,
i sećanjem na peron,
sa kog me vetar odnosi u zaborav,
i pod đonove bezličnih masa,
iz čijih satova kazaljke kucaju protiv nas.
I kažeš:
Na šta će ličiti pesma!?
Samo sam sanjar,
neka liči na brod,
koji seče mora,
čija mi paluba pokazuje svet,
i odnosi u memljive sobe,
na krute jastuke,
pod kojima velike reči sanjaju,
mesto u pesmi o trulom hrastu,
na kome dva slova čekaju smrt.
Samo sam broj,
u kalendaru što švercuje nadu,
i svaku noć bliži sam tvojim molitvama,
dok ponoći gutaju krovove ja ti smišljam novo ime,
šijem osmehe za svečane tišine,
i senku učim da prašta.
Samo sam žandarm,
čuvam ti sreću na dnu špila,
i kada na talon izneseš srce,
znaćeš zašto u meni plače daljina,
na kraju igre,
ptstiju i prvih sedih vlasi...

Витез од Левча