Boris je volio
sve što vole sredovječni ljudi.
Volio je hraniti golubove,
uživati u šetnji savskim šetalištem .
Pecati ispod mosta
i često ništa ne upecati,
promatrajući ljude
koji se užurbano vraćaju

preko mosta iz Bosne,

odlazeći tamo po jeftiniji špeceraj.

Volio je Gradski Korzo
i lokalne taverne.
Volio je ljubičastu boju neba
iznad našeg grada.
Upijao je vesele glasove školaraca
i njihove užurbane korake ,
koji su odjekivali
najširom brodskom ulicom.
U parku kraj glavne pošte
skupljao bi nogom na hrpice
usnulo lišće kao da priprema
perinu umornom popodnevu.
Tu bi iščekivao zalazak sunca
i moj osmjeh.
Prkosio je godinama,
suncu i vjetrovima.
Milujući me pogledom po kosi,
govorio (više sebi u bradu nego meni),
da je rođen u pogrešnom stoljeću,
pogrešnoj dekadi ,
nepremostivo i nesretno velikoj
razlici u godinama.
Jesen je svoje lišće pokupila u zavežljaj tiho odlazeći.
Otišao je s njom i Boris
ostavljajući za sobom
svoj voljeni grad, mene
i najčistiju ljubav ,
kojoj se njegovim odlaskom
zameo svaki trag.

Vesna Andrejić Mišković