Na kraju kreveta

slika je stala

samo posmatra

kucanje srca

i sporo disanje vetra

prema izlazu,

misli ulaze bez kucanja

sasvim polako
sasvim polako
da ne bi probudile
plimu moždanih talasa
da se ne uzburkaju previše

i proliju preko

slike,

pozdravimo se

bez zanimanja

nevažni

jedan drugome

i tako odu

bez pozdrava

kao da nisu ni

ušle.

Nikome ništa

nižu se jedna za dugom

ne pružajući im ruku

da slučajno ne bi ostale

predugo

da se ne zamaramo

i hvatamo za rep

kao na ringilšpilu.

Zazvoni telefon

čujem ga tek u srednjem uhu

i dignem

telefon i sebe

zajedno odemo

sa ivice u centar sveta

užurbanih pogleda

i dvostrukih koraka

ponovo sve do ivice

mamurnih misli.

salke